Serijal tekstova „Pravo u centar“ završavamo sa našom sagovornicom Natašom Čakić Simić, koja je andragog i koja u Beogradu ima iskustva u radu sa napuštenom decom.
Porodični smeštaj ostavljene dece u hraniteljskim porodicama je oblik zaštite dece bez roditeljskog staranja i sva istraživanja su prednost dala hraniteljstvu i naravno usvojenju, za razliku od institucionalnog zbrinjavanja te dece. U čemu se sve te prednosti ogledaju? O kakvoj tačno tu podršci govorimo i zašto je porodično okruženje nezamenljivo?
– Porodica, kao i svaka mala društvena grupa, pruža mogućnost stvaranja jačih i kvalitetnijih veza medju članovima. Svaki pojedinac može da sagleda tu malu zajednicu čiji je član, da uspostavi vezu sa svakim, da odredi svoje mesto i prirodu odnosa sa drugim članovima, ima jasna očekivanja, osećaj pripadnosti, sigurnosti, topline… stvara dublje emotivne veze i ima dublju emotivnu, socijalnu, mentalnu razmenu sa drugim članovima porodice. Dete ima bolje uslove za napredovanje, mirnije, podsticajno okruženjesve, priliku za stvaranje socijelne mreže i van institucije i u drugom društvenom miljeu. Sve ovo je jako teško ili nemoguće ostvariti u kolektivnom smeštaju, zbog same prirode smeštaja. Naravno, ovo su samo mogućnosti hraniteljstva, koje treba negovati, podržavati, baviti se njima, jer ovde nema automatizma. Ne znači da će detetu biti bolje ili dobro ako ode u porodicu. A, kad smo kod bavljenja i rada sa porodicama, pitam se da li bi vreme stručnjaka i novac koji se odvajaju za program hraniteljstva pomogao bar jednom delu porodica ili pojedinaca koji zbog siromaštva i teških životnih situacija ostavljaju svoju decu na brigu državi? Ne želim da umanjujem značaj i trud institucija i pojedinaca, znam koliko su stvarnost i praksa drugačiji, koliko je sve teško, skupo i komplikovano ali, prevencija i pozitivne kampanje mogu da pomognu.
Ukoliko hranitelji dobiju na staranje već veliko dete, mogu li da koriguju eventualne nedostatke u vaspitanju i kako da im vaspitanje adolescenata bude izazov, a ne problem?
– Ne bih to nazvala popravljanjem. Mislim da treba raditi na ublažavanju posledica napuštanja, života u kolektivu, zanemarivanja… Treba razvijati potencijale, podržavati interesovanja, usmeravati ka pozitivnim vrednostima, pokazivati ljubav, naklonost, sigurnost. Vaspitavanje adolescenata je uvek veliki izazov koji lako može postati veoma zahtevan. Nikada se ne zna šta može biti okidač koji će isprovocirati neko ponašanje.
Deca bez roditeljskog staranja ne mogu popraviti iskustvo napuštanja koje su doživeli. To je činjenica sa kojom žive i treba da nauče kako da se sa tim nose. Da im bude jasno da nisu oni krvi zbog toga, da nisu gradjani drugog reda, da su jednako sposobni, dobri, lepi i pametni kao i svi drugi. Da su jednako dobrodošli u ovaj svet i život. Ovo je sve teško i sa „običnim“ adolescentima, a svakako pojačano sa decom u hraniteljstvu, usvojenom decom i decom koja su i dalje u domovima za decu bez roditeljskog staranja.
Čega se roditelji koji žele da usvoje dete plaše, koji su im strahovi i nedoumice i kako da ih prevaziđu?
– Da li je dete zdravo, da li će se razvijati normalno, da li ću odgovoriti na postavljene zadatke, kakva mu je genetika, da li će tražiti biološke roditelje, kada i kako reći da je usvojeno… ko bi znao šta sve muči i roditelje i usvojitelje… Usvojitelji prolaze kroz procedure, testiranja, ispitivanja, pa njihovi strahovi i brige dobiju ime i o njima se razgovara. Kroz te razgovore se mogu osvestiti i razrešiti mnoge dileme, otvoriti nova pitanja, obratiti pažnja na stvari koje nam ne bi pale na pamet. Razgovori i radionice sa celim timom centra, koji se bavi usvajanjem, su dragoceni, jer tim može dati sve informacije o usvajanju uopšte, ali i o konkretnom detetu, o detetovim prethodnim iskustvima, smeštaju, ponašanju, navikama, zdravstvenom stanju, poreklu… Tim, takodje, može podeliti sa usvojiteljima iskustva iz svoje prakse, biti na raspolaganju i podržavati parove sve vreme dok traje proces usvajanja, a trebalo bi i kasnije.
Dragocena je i podrška prijatelja i porodice usvojitelja, jer dete postaje član cele te nove grupe ljudi, kao i svaka beba kad se rodi. Važno je uzeti u obzir da se proces usvajanja i hraniteljstva ne završav donošenjem rešenja. Trebalo bi pružati podršku parovima i kasnije, biti na raspolaganju, ukoliko je to potreno, naravno.
Koja bi bila Vaša poruka za roditelje (buduće hranitelje i usvojitelje), a koja za državu?
– Poruka za roditelje je – Čestitam na odluci da usvojite dete! Ovo dete ste takodje rodili vi, u svom srcu, a to je valjda neka biologija. Samo napred i samo hrabro. Ne postoji recept za roditeljstvo. Nisu ga imali ni vaši roditelji, pa vidite kako ste dobri ispali.
Sa druge strane ovog odnosa ne stoji država, već pojedinci koji kreiraju praksu u okvirima zakona i uslova koje je postavila država. Ako se žele promene i poboljšanje u ovoj praksi, potreban je rad i saradnja sa ljudima u institucijama za zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja, centrima za socijalni rad, na fakultetima i studijskim grupama koje se bave usvajanjem i hraniteljstvom, sa neformalnim grupama, udruženjima, lokalnoj zajednici. Zadatak države je da obezbedi dobar ambijent i uslove za razvoj i život svih pojedinaca. Ako to nije slučaj, onda je to sasvim neko drugo pitanje – zaključila je andragog Nataša Čakić Simić.
Ovaj projekat je sufinansiran iz budžeta Pokrajinske Vlade – Pokrajinskog sekretarijata za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
