Obogaćivanje muzejskih zbirki je pored čuvanja i trezoriranja, jedan od najznačajnijih aspekata muzejskog rada. Uvećanje zbirki je plansko i vrši se putem poklona i otkupa od pojedinaca, a u cilju stvaranja celovite zbirke – kolekcije.
Brojni radovi Tereze Stamenković nalaze su u zbirci belocrkvanskog muzeja. Umetnici je ove radove poklonila muzeju u sklopu njihove dugogodišnje plodonosne saradnje.
Tereza Stamenković slikarstvo je učila kod prof. Marte Кiš Buterer, a diplomirala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, 1998. godine, u klasi prof. Milana Blanuše. Zaposlena je kao profesor likovne kulture u osnovnim školama u Beloj Crkvi, realizovala je brojne edukativne radionice, kao i projekte u saradnji sa Muzejom u Beloj Crkvi, Nacionalnim savetom češke nacionalne manjine i brojnim udruženjima građana. Autorka je više murala u javnom prostoru i umetničkih radionica. U svom stvaralačkom opusu prvenstveno se bavi analizom i problematikom pejzaža, usmeravajući posebnu pažnju ka prirodnim fenomenima. Izložba obuhvata noviji ciklus slika, nastao tokom prethodnih nekoliko godina.
Sa učenicima je postigla brojne uspehe izlažući na više kolektivnih izložbi učeničke radove, organizujući mnoge kreativne radionice. Od diplomiranja se profesionalno bavi slikanjem, a svoje radove je izlagala na više samostalnih i kolektivnih izložbi.
Njeni radovi se nalaze u brojnim kolekcijama: Muzeju u Beloj Crkvi, Kabinetu predsednika Republike Srbije, Ambasadi Češke Republike u Beogradu, Ambadasi SAD u Beogradu.
Jedan od poslednjih ciklusa radova akademske slikarke Tereze Stamenković nosi naziv „Mesta koja me pamte“.
„Čitav ovaj ciklus slika neformalno nazivamo – bele slike, u smislu da su velike površine ostale bez boje, ostale nepopunjene. Razlog je proces rada i rezultat razmišljanja i promišljanja, koji je doveo do formiranja konačne kompozicije. Sama kompozicija se formira tako što umetnica na otvorenom prostoru nosi platno sa sobom, slika pejzaš na mestu na kome se on nalazi, da bi od prvobitne forme skice polako izgrađivala kompoziciju i zaustavila se u onom momentu kada slika, iz jedne apstraktne skice od nekoliko linija, počinje da postaje pejzaš. To je veoma težak momenat za svakog umetnika, jer umetnik teži da prilikom procesa rada stigne do kraja. Tereza je odlučila da u ovom ciklusu od ideje, zamisli i konačne slike ostavi posmatraču prostora da sam doživi šta još može da se nađe u tom prostoru“ – ističe Igor Vokoun, istoričar umetnosti i direktor Narodne biblioteke i Muzeja u Beloj Crkvi.
Mesta koja me pamte su predeli kojima se umetnica iznova i iznova vraća, a koji su sačuvali vreme i istoriju, koji su na neki način zaustavljeni u vremenu i svakom pojedincu prenose kolektivno sećanje naših predaka.
„Mesta koja me pamte su mesta koja pamte ne samo mene, već svakoga ko je kročio na to tle. Pamte mnoge vekove pre nas, pamte prostor, vreme i ljude koji su ovde živeli i obitavali milenijumima. Možda nismo u svakom momentu svesni koliko je ovaj prostor bogat iskustvom, memorijom, istorijom, kulturom i kako u svojim srcima nosimo veliko kulturno nasleđe naših predaka“ – napominje Tereza Stamenković.
Serija radova „Krug“ misaoni je nastavak ciklusa „Mesta koja me pamte“.
„Ciklus Кrugova je nastao redefinisanjem Terezinog jezika likovnosti, a u potrazi za konačnim ciljem u istraživanju. Ispitujući problematiku erozije tla i tražeći model za prenošenje vizuelnog pečata – otiska pukotina u tlu, ispitujući tehnološke granice primene gipsa za potrebe stvaranja teksture, ali i težeći ka definisanju prikaza prirodnih fenomena i promena u prirodi, Tereza ulazi u jezik potpunog odsustva figuracije, koristeći se bojom kao osnovnim sistemom vrednosti. Кrug je u njenom imaginarijumu prostor unutarnje vizije i prostor čiji planetarni sistem funkcioniše na iskustvenom nivou sopstvenog razvojnog puta“ – objasnio je istoričar umetnosti Igor Vokoun.